U mojoj praksi susrećem se sa decom iz različitih kulturnih i društveno-ekonomskih sredina. Lokacija prakse privlači pacijente iz mnogih lokalnih, seoskih, poljoprivrednih zajednica, ali i one visokoobrazovane akademce, s obzirom da se u blizini nalazi pet koledža i univerziteta. Svakog dana viđam decu poljoprivrednika, mehaničara, izbeglica, univerzitetskih profesora… Ali procenat roditelja u mojoj praksi koji se protive preporučenom rasporedu vakcinisanja je mnogo veći od onog koji sam doživeo u Nju Jorku. Ti roditelji su uglavnom visoko obrazovani, ekonomski privilegovani i deo su kulturnog trenda samoosnaživanja i preispitivanja autoriteta. Iako to može biti dobro, najčešće vodi ka iracionalnim ekstremima. Iracionalno je protiviti se i ignorisati naučne eksperte i nauku samu po sebi sa ubeđenjem da individua može biti sopstveni stručnjak za sva pitanja. Nije neuobičajeno da roditelji koji se opredele za tzv. alternativni raspored vakcinisanja, empatično izjavljuju kako im niko neće govoriti kako da vakcinišu sopstveno dete. Apsurdnost ove izjave je prilično jasna. Zašto ne biste usvojili naučno zasnovane preporuke od strane svetskih stručnjaka za infektivne bolesti i epidemiologiju kada donosite veoma važnu odluku koja se tiče zdravlja vašeg deteta? Ako ne uzmete u obzir njihove preporuke, čije ćete? Preporuke laičkih internet stranica, prijatelja, vas samih?
Zašto se roditelji toliko boje da vakcinišu svoje dete? Pre svega, svaki roditelj koji dođe sa idejom o alternativnom rasporedu vakcinisanja, donosi tu odluku iz najboljeg interesa i dobre namere i želi da uradi pravu stvar zarad svog deteta. Jedan od glavnih problema je činjenica da su vakcine preventivna mera, a ne tretman za vidna i opipljiva stanja bolesti. Samim tim teže ih je “prodati“. To nije bio slučaj kada su ove bolesti bile uobičajena pojava i uvek prisutna bojazan. Tada je pomisao o nevakcinaciji bila nezamisliva za većinu ljudi. Infekcije koje pokušavamo da sprečimo vakcinama sada su samo puka apstrakcija za većinu roditelja. Baš zbog toga što su vakcine bile toliko uspešne u smanjenju učestalosti ovih užasnih bolesti, tek nekolicina roditelja im je prisustvovala ili čula nešto o njima. Ako se tome doda nagla i uvek prisutna lavina mitova o vakcinama i dezinformacije propagirane putem društvenih mreža, masovnih medija i interneta, stvaraju se uslovi za sadašnji pad stope vakcinacije.
Zabrinutost oko vakcine obično spada u nekoliko različitih kategorija (ne ograničavajući se samo na ove):
– vakcine izazivaju bolesti, kao što su autizam i autoimune bolesti
– vakcine sadrže toksine koji mogu naškoditi telu na nepoznate načine
– previše vakcina datih zajedno mogu naškoditi imunom sistemu
– vakcine su nepotrebne i/ili ne deluju
Većina roditelja razume da su vakcine odgovorne za dramatičan pad incidenci stravičnih bolesti i da su generalno bezbedne, mada ima i onih koji idu u ekstreme. Međutim, oni mogu pogrešno da zaključe da zbog toga što su te bolesti veoma retke, više ne postoji potreba da budu toliko oprezni kada je u pitanju vakcinisanje svoje dece. To je olakšica roditeljima, koji ne moraju neminovno da veruju u mitove o vakcinisanju, da “igraju na sigurno“ i prihvate neku vrstu alternativne strategije vakcinisanja. Ovim roditeljima je teško objasniti da sve dok se ove bolesti potpuno ne iskorene sa planete, mora se nastaviti sa vakcinisanjem svih nas kako bi se održao imunitet većine zbog onih koji su previše mladi da bi se vakcinisali, zbog onih koji ne mogu da se vakcinišu iz zdravstvenih razloga i zbog onih na koje vakcine ne deluju.
Nedavno, u toku samo jednog dana, susreo sam se sa pet porodica koje su izabrale da ne vakcinišu svoju decu u skladu sa preporučenim rasporedom vakcina u detinjstvu. Dve porodice su imale decu koje uopšte nisu vakcinisali, jedno devetomesečno, drugo jedanaestogodišnje. Roditelji ove dece su iz uverenja da donose ispravnu odluku za svoju decu, odlučili da ignorišu preporuke nekih od vodećih svetskih stručnjaka iz oblasti infektivnih bolesti, imunologije i epidemiologije. Izabrali su da ignorišu nauku, a poslušaju savete sa socijalnih mreža, popularnih medija i pseudo-religioznih propagandi. Ovaj pokret, daleko od nauke i razuma, zaslužuje mnogo više pažnje nego što je do sada dobio. To uključuje pažnju i aktivnosti medija, naučnih i zdravstvenih organizacija, lekarskih grupa i roditelja. Novi pokušaj Univerziteta u Ajovi jeste aplikacija za praćenje podataka o odbijanju vakcine koje podnose pedijatri širom zemlje. Napori poput ovih su neophodni kako bi se zaustavio talas ove opasne epidemije.
U SAD-u trenutno 48 država dozvoljava roditeljima da na osnovu verskih uverenja traže izuzeće od vakcinacije svoje dece koja im je potrebna kako bi se upisali u vrtić ili školu. Od ovih zemalja 18 dozvoljava izuzeće od vakcinacije na osnovu ličnih uverenja koja se odnose na religijska, filozofska i druga nemedecinska uverenja. Samo 2 zemlje dozvoljavaju samo medicinsko izuzeće.
Gledajući podatke u celini, procenat onih koji traže izuzeće od vakcinacije u SAD-u i nije toliko visok, ali to može da zavara jer treba uzeti u obzir široku varijabilnost u stopama vakcinisanja. Tako je za školsku 2011-2012 godinu, ukupna stopa izuzeća bila 1,2%, ali je u Oregonu ona iznosila 6,4%. Ovo je uglavnom posledica visoke rasprostranjenosti verovanja o opasnostima vakcine u nekoliko zajednica širom te države. Širom sveta situacija je zaista loša. U Velikoj Britaniji, gde je MMR-autizam mit i nastao, epidemije malih boginja su i dalje prisutne, punih 15 godina nakon što je Endru Vejkfild (Andrew Wakefild) objavio njegov članak.
Opšti zakon za zajednice Masačusetsa navodi:
U odsustvu vandrednog stanja ili epidemije bolesti proglašene od strane odeljenja za javno zdravstvo, ni jedno dete čiji roditelj ili staratelj navede u pisanoj formi da je vakcinacija ili imunizacija u suprotnosti sa njegovim iskrenim verskim uverenjima, nije u obavezi da pokaže na uvid sertifikovanu potvrdu lekara kako bi bilo primljeno u školu.
U Oregonu, državi sa najvećom stopom izuzeća, nedavno je usvojen novi zakon koji od roditelja koji traže izuzeće iz nemedecinskih razloga zahteva:
– dokument ili potpis zdravstvenog radnika koji potvrđuje da su diskutovali o rizicima i prednostima vakcinacije ili sertifikat o završenom interaktivnom, obrazovnom, onlajn videu o rizicima i prednostima vakcinisanja.
Bio sam žrtva epidemije malih boginja u SAD-u koja se javila u periodu između 1989-1991 godine. To je bilo pre Vejkfildovog članka i medijske hajke koja je usledila i potkrepljivala tvrdnju o potencijalnoj povezansti MMR vakcine i autizma, ali i pre nego što su ljudi masovno počeli da ne vakcinišu svoju decu. Ipak, ova epidemija, u kojoj se razbolelo 55 000 ljudi, bila je rezultat nedovoljne vakcinisanosti. U ovom slučaju bilo je reči o niskoj stopi vakcinisanja dece predškolsog uzrasta usled neprihvatljivo lošeg pristupa zdravstvenoj zaštiti. Koji god razlog da je u pitanju, neuspeh da se naša deca u potpunosti vakcinišu je zaista opasan. Roditeljske odluke o tome da li i kako da vakcinišu svoju decu, a zasnovane su na pogrešnim informacijama, već su rezultirale u epidemijama smrtonosnih bolesti.
Dok mnogi roditelji koji ne žele da vakcinišu svoju decu čine to na osnovu njihovih prava da donose odluke za sopstvenu decu, postoje brojni pravni presedani za obavezno vakcinisanje dece u cilju zaštite javnosti. Nastavak trenda odbijanja vakcina garancija je za ponovno pojavljivanje smrtonosnih bolesti koje se vakcinom mogu sprečiti u potpunosti. Mi već sada imamo uvid da se to dešava, ali u manjoj meri. Nadajmo se da neće doći do epidemije velikog maha koja će usmrtiti i trajno povrediti nebrojeno dece kako bismo se ponovo okrenuli razumu i nauci.
Izvor: Science-Based Medicine
