Posle ovoliko vremena, i dalje se često u mislima vraćam na prve dane na poslu. Nadam se da imam vaše razumevanje, jer – koliko god se ja trudila da ignorišem činjenično stanje, priroda radi svoje. Znate, kod mene se dogodio neverovatan sudar genetike – otac mi je arheolog, a majka filozof. Mešanjem, dobili ste mene koja stalno nešto kopam po prošlosti i filozofiram. Otuda verovatno i ova priča.
Kao što sam već pisala – u ambulanti gde sam počela da radim ceo medicinski tim činile smo sestra i ja. Sestra sa mesec i po dana iskustva i ja, kojoj je mesec i po dana iskustva delovalo kao nedostižan san. Da mi je neko prvog novembra rekao da ću biti tu i sredinom decembra i to živa, zdrava i relativno normalna – ne bih mu verovala. Od ostatka osoblja, bila je tu još i naša spremačica Anđa. Decenijama već živela je u tom selu, znala svakog u dušu. Osim toga, od tih decenija bar dve je provela u ambulanti.
Spremačice u domovima zdravlja su, po mom i po iskustvu meni bliskih ljudi, jedna apsolutno divna pojava… Ne znam kad njima počinje radno vreme, ali dok lekar dođe na posao one su već skuvale kafu, provetrile prostorije, sve očistile. Privlače stolicu:
– Dobro jutro! Sedite, popijte kafu. Je l’ vam treba nešto iz prodavnice?
U našem domu zdravlja tu privilegiju na spremačicu svako jutro imaju uglavnom veća mesta – zdravstvene stanice i slično. Ja, u svojoj maloj ambulanti, tu privilegiju imala sam retko… Samo tih prvih dana, spremačica je bila svako jutro tu. Već od sledeće nedelje dobila je preraspodelu, da radni dan počinje u susednom selu. To mi je palo neočekivano teško, a videćete i zašto.
Zašto je doktorki bilo teško bez spremačice možete pročitati OVDE.
Autor: dr Milica Nikolić
