U današnjoj zdravstvenoj zaštiti, postoji veliko interesovanje za razumevanje uticaja komorbiditeta kod pacijenata sa kardiovaskularnim bolestima (KVB). Prvo, poznato je da komorbiditeti utiču na zdravstvene ishode, kao što su mortalitet, kvalitet života povezan sa zdravljem i kvalitet zdravstvene zaštite. Drugo, prisustvo komorbiditeta dovodi do složenijeg medicinskog zbrinjavanja pacijenata i konačno, ovi komorbiditeti često su povezani sa povećanjem zdravstvenih troškova.
Hipertenzija (HTN) je rasprostranjena u odrasloj populaciji u SAD-u i pogađa oko milijardu odraslih osoba širom sveta. Pored toga, sistolni krvni pritisak (SKP) postaje važniji od dijastolnog pritiska (DKP) kao nezavisni prediktor rizika za koronarne bolesti srca (KBS), moždani udar, srčanu insuficijenciju i krajnjeg stadijuma bolesti bubrega.
Studija globalnog tereta bolesti prepoznala je povišen krvni pritisak (KP) i HTN kao glavni faktor rizika za smrt i godine života korigovane u odnosu na nesposobnost (DALY) tokom 2010.
To je retko da je HTN predstavljena izolovano, obično je povezana sa KVB komorbiditetima, poput KBS, moždanog udara, kongestivne srčane insuficijencije, hronične bolesti bubrega, dijabetes melitusa, metaboličkog sindroma i dislipidemije.
Nacionalna studija zdravlja i prehrane (NHANES) 2003-2004 pokazala je da je prevalenca HTN kod pacijenata sa KVB komorbiditetima između 51,8 i 81,8%. Pored toga, iako je stopa lečenja HTN veća kod pacijenata sa KBS, moždanim udarom, srčanom insuficijencijom i dijabetes melitusom (83.4-89.3%), kontrolne stope za lečenje HTN su i dalje prilično slabe (23.2-49.3).
Utvrđeno je da je kontrola KP povezana sa boljim rezultatima. Otežano upravljanje, nedostatak kontrole KP kod pacijenata sa HTN i KVB komorbiditeti mogu imati značajniji uticaj na opšte ishode ovih pacijenata. Ove osobe visokog rizika sa niskim stopama kontrole HTN predstavljaju hitnu potrebu za pojačanim naporima da se postigne idealna kontrola KP.
Postizanje kontrole KP i poboljšanje ishoda kod pacijenata sa HTN i KVB komorbiditetima, nedavno je istaknuto u radnomizovanoj studiji gde je ispitana intenzivna kontrola krvnog pritiska nasuprot standardnoj. Ova studija je pokazala da je među pacijentima sa visokim rizikom za događaje KVB, koji su definisani jednim ili više od sledećih: klinička ili subklinička KVB osim moždanog udara; hronična bolest bubrega; 10-godišnji rizik od KVB od 15% ili više na osnovu Framinghamskog rizik skora; ili starosti od 75 godina ili starije, ali bez dijabetes melitusa, intenzivno lečenje SKP manjeg od 120 mmHg povezano je sa boljim rezultatima, kao što su niže stope fatalnih i nefatalnih velikih KVB događaja i smrti bilo kog uzroka. Međutim, grupa pacijenata sa intenzivnim lečenjem imala je više neželjenih efekata i nije imala dalja poboljšanja u stopi moždanog udara.
U članku Shrestha i saradnika u časopisu Current Opinion in Cardiology naglašava se stav da je HTN retko predstavljen izolovano i pregleda se prevalenca, incidenca i vremenski trendovi različitih komorbiditeta kod pacijenata sa HTN. Pored toga, autori ističu epidemiologiju ovih komorbiditeta prema starosti, polu, rasi i etničkoj pripadnosti, kao i značaj multidisciplinarnog pristupa pri proceni i upravljanju pacijenata sa HTN i komorbiditetima. Članak Bennetta i saradnika objavljen u istom časopisu, detaljnije opisuje prevalencu i strategije lečenja HTN među četiri rasne grupe (nehispano belci, crnci, hispano i azijati). Oni diskutuju o važnosti zdravstvenog osiguranja i pristupa nezi za upravljanje HTN, naročito kod hispano populacije, a noviji podaci pokazuju da ukupna svest i lečenje HTN više preovladava kod afro-američkih muškaraca. Upravljanje HTN kod crnih pacijenata korišćenjem tiazidnih diuretika i blokatora kalcijumovih kanala je superiorno u odnosu na blokatore beta adrenergičkih receptora i angiotenzin konvertujućeg enzima/blokatora angiotenzin receptora pri snižavanju KP kod crnaca. S druge strane, postoji nedostatak podataka o preporukama za lečenje pacijenata azijskog i hispano porekla. Uprkos postignutom napretku, izuzetno je važno istaći da i dalje postoje nejednakosti u svesti i lečenju HTN. Buduća istraživanja treba da bude usmerena na razumevanje ovih nejednakosti u nezi HTN kako bi se povoljno uticalo na kliničke rezultate.
Članak Grag i Draznera opisuje novu četvorostruku klasifikaciju MRI srca koja se odnosi na dilataciju leve komore (LK) i debljinu zida LK. Autori su imenovali ove fenotipe LV kao ‘neodređena hipertrofija’ (ni povećan levi ventrikularni end-dijastolni volumen-LVEDV ni koncentričnost, iako je masa LK povećana), ‘dilatirana hipertrofija ‘(povećan LVEDV i normalna koncentričnost), ‘debela hipertrofija'(povećana koncentričnost, normalan LVEDV) i „debela i dilatirana hipertrofija'(povećan LVEDV i koncentričnost).
Značaj ove klasifikacije je da različiti fenotipovi LK nagoveštavaju različite rizike za nepovoljni ishod i događaj srčane insuficijencije. Tako ekscentrična hipertrofija može da se podeli u grupe visokog i niskog rizika, na osnovu toga da li je dilatacija LK prisutna. Pokazano je da je dilatacija LK nezavisni faktor rizika za razvoj srčane insuficijencije. Pored toga, dilatacija LK je povezana sa višim nivoom biomarkera. Ovi nalazi mogu imati implikacije ne samo za procenu prognoze, već i da bi se sprečila srčana insuficijencija.
Članak Arene i saradnika preciznije razmatra blisku povezanost gojaznosti i HTN i važnost usvajanja zdravog načina života kao primarne intervencije za prevenciju, kao i lečenje kombinacije gojaznost-HTN. Autori naglašavaju značaj gubitka težine kao terapije za lečenje gojaznosti i kontrolu KP. Članak Oktay i saradnika detaljnije razmatra veću prevalencu dijabetes melitusa kod pacijenata sa HTN, dve bolesti koje imaju neke zajedničke faktore rizika i patofiziološke mehanizme. Autori su takođe diskutovali o novim preporukama za lečenje HTN kod pacijenata sa dijabetes melitusom i nove podatke da nova klasa antidijabetičkih lekova, inhibitori natrij-glukoza kotransportera 2, imaju anti-HTN dejstvo kod dijabetes melitus pacijenata sa HTN.
Članak Tea i saradnika opisuje patofiziologiju koja je u osnovi hipertenzivne srčane insuficijencije sa očuvanom ejekcionom frakcijom (HFpEF), naglašavajući da postoje drugi mehanizmi u igri pored hipertrofije leve komore (HLK), dijastolne disfunkcije i abnormalne vaskularne mehanike kod ovih pacijenata. Tako su autori ubedljivo argumentovali da centralni mehanizam obuhvata sistemsko proinflamatorno stanje koje generiše mikrovaskularnu endotelnu aktivaciju, oksidativni stres i abnormalnu miokardnu ciklični guanozin monofosfat signalizaciju, što dovodi do hronične ishemije, fibroze, kao i progresije HFpEF.
Ukratko, kontrola KP manjeg od 140/90 mmHg je postignuta samo kod 50% stanovništva, a značaj prepoznavanja izazova niže kontrole KP i uticaja komorbiditeta je najvažnije za postizanje boljih kliničkih rezultata kod pacijenata sa HTN.
