Osteoartritis kolena (OAK) je ozbiljna, onesposobljavajuća bolest koju karakterišu bolovi u zglobovima, ukočenost, i samim tim ograničena pokretljivost. U poslednjih nekoliko godina, intraartikularne (IA) injekcije se koriste za ublažavanje simptoma i one su u različitoj meri imale uspeha i to sa preparatima natrijum hijaluronata ili sa biološkim terapijom.
Cilj ovog pregleda je da evaluira veći broj studija koje dokazuju neka olakšanja simptoma OAK u grupama sa fiziološkim rastvorom kroz različita klinička ispitivanja.
Izvršena je detaljna pretraga literature (Pubmed) sa procenom analgetske efikasnosti različitih jedinjenja u poređenju sa injekcijom fiziološkog rastvora u kliničkim ispitivanjima. Ukupno 73 studije su identifikovane kroz literaturu, u kojima je bilo uključeno ukupno 5.816 pacijenata. Sva ova klinička ispitivanja su podrazumevala ubrizgavanje jednog viskosuplementa (hijaluronata, plazme bogate trombocitima (PRP), itd) ili biološke (frakcija niske molekularne težine (<5kDa) humanog serum albumina (LMVF-5A)) terapije. Za sve ove studije, kontrolu je činila injekcija sterilnog fiziološkog rastvora koja odgovara koncentraciji soli i koncentraciji ukupno rastvorene soli u krvi i većini tkiva.
Na osnovu pregleda trenutne literature, testirana jedinjenja su dala različite rezultate u odnosu na injekciju fiziološkog rastvora. Sa težinom merenoj na Kellgren i Lorens (KL) skali, razni preparati hijaluronata imaju terapijski efekat uglavnom kod KL 2-3 pacijenata, dok se biološka terapija najbolje pokazala kod KL 3-4 pacijenata.
Pošto je efekat injekcije fiziološkog rastvora uvek veća nego da nema terapije, evaluacija ovih terapija može zbunjivati u kliničkim ispitivanjima. Stoga, odgovor na pitanje da li ima poznatih terapijskih efekata injekcija fiziološkog rastvora, može objasniti ove rezultate.
Pošto hrskavica ne sadrži nervne završetke, podstaklo je diskusiju odakle bol potiče kod OA. Lokalna bol se zove nociceptivna bol, gde upaljeno tkivo (u slučaju OA to može biti sinovijalno, vezivno tkivo, kost, ili njihova kombinacija) podstiče prenos bola koji se uglavnom može suzbiti antiinflamatornim agensima, i, u izvesnoj meri, fiziološkim rastvorom kao što je gore navedeno.
U poslednjih nekoliko godina, druga vrsta bola je povezan sa OA, i izgleda da je najizraženija kod pacijenata sa teškim OA (KL 4). To se naziva neuropatski bol i, iako se preklapa sa nociceptivnim bolom, ima dodatnu dimenziju koja je čini farmakološki odvojenom. Pacijenti sa neuropatskim bolom generalno dobro reaguju na adekvatne lekove (triciklični antidepresivi, selektivni serotonin/inhibitori ponovnog preuzimanja norepinefrina (SSRI / SNRIs) ili gabapentinoidi), međutim, upotreba ovih lekova može dovesti do ozbiljnih nuspojava kod pacijenata. Zbog toga, pronalazak sigurnijih analgetika je u fokusu istraživača bola širom sveta.
Sa progresijom bolesti, nociceptorni inputi različitih proinflamatornih medijatora može indukovati osetljivost perifernih i centralnih nerava, doprinoseći postojanju neuropatskog bola u odmakloj fazi OA pacijenata. Ova centralna osetljivost na OA je rezultat masivnih i ponavljajućih nociceptivnih inputa poreklom iz perifernih zglobnih nociceptora i prenetih do neurona koji se nalaze na zadnjem rogu kičmene moždine. S obzirom da je ova migracija do centralnog nervnog sistema ojačana, novi simptomi karakterišu ovu vrstu „centralizovanog“ bola. Oni uključuju multifokalnu bol, umor, nesanicu, i promenu raspoloženja koje su zabeležene kod pacijenata sa OA. U stvari, moguće da je čak trećina OA bola je „centralizovana“ kod OA pacijenata. Stoga bi se mogao izneti prihvatljiv argument da je kontrola fiziološkim rastvorom nije odgovarajuća kontrola za OA klinička ispitivanja koja obuhvataju IA injekciju, osim možda kod najtežih (KL 4) pacijenata.
Evidentan je nedostatak efikasnih lekova koji deluju na nociceptivne i neuropatske komponente OA, ali sa ograničenim nuspojavama. Terapija OA trebala bi da bude na individualnoj osnovi, jer postoji više studija koje su ustanovile različite podgrupe OA. Ova saznanja sugerišu da je fiziološki rastvor efikasan u ublažavanju nociceptivnog bola, i dovodeći u pitanje da li je ta supstanca pravi placebo u kliničkim ispitivanjima ukoliko je primani cilj da se proceni efekat na bol.
Dva hitna pitanja koja bi se mogla rešiti su temeljna istraživanja o osmolalnost sinovijalne tečnosti iz zglobova kolena bez artritisa (najteže prikupiti jer je vrlo malo tečnosti u zdravim zglobovima kolena). Drugo teže pitanje jeste određivanje gradijenta Na+ jona kroz hrskavicu.
Kompleksnost bola u OA dodatno doprinosi placebo efektu fiziološkog rastvora. Sasvim je moguće da fiziološki rastvor utiče samo nociceptivnu bol, ali je neefikasan kod neuropatskog bola koji je veoma rasprostranjen kod teških pacijenata sa OA. Dakle, podskup OA pacijenata koji ispoljavaju pre svega neuropatski bol (tj KL 3 i KL 4 pacijenta) može biti bolji izbor za klinička ispitivanja prave efikasnosti potencijalnih terapija OA.
U ovom pregledu, obrađeni su mogući i potencijalni pozitivni efekti IA injekcija fiziološkog rastvora u zglobove kolena pacijenata sa OAK. S obzirom da ih je više, takve injekcije nisu idealne za placebo kod istraživanja novih jedinjenja koja smanjuju bol i upalu zglobova kolena kod pacijenata sa OAK. Potrebno je prikupiti više eksperimentalnih dokaza da bi se shvatila varijabilnost i obim efekta fiziološkog rastvora, ali to će zahtevati višegodišnja kontrolisana istraživanja.
