En Miler je 1942. godine bila prva osoba čiji je život spašen penicilinom. Sedamdeset godina kasnije, razvoj otpornosti na antibiotike preti tome da neke bakterijske infekcije postanu neizlečive. Svake godine i do 400 000 pacijenata u Evropskoj uniji zadobije infekcije koje su otporne na višestruke antibiotike, a i otpornost na antibiotike iz tzv. “poslednje linije odbrane” pojavljuje se u već nekoliko zemalja. Procenjuje se da je trošak komplikacija koje su povezane sa otpornošću na antibiotike na godišnjem nivou u Evropi oko 9 milijardi eura. Glavni razlozi za razvoj otpornosti na antibiotike je njihova preterana i pogrešna upotreba. Aleksandar Fleming je predvideo ove probleme, te je pri primanju Nobelove nagrade za medicinu 1945. godine izjavio: “Doći će vreme kada će svako moći da kupi penicilin… A tu je i opasnost toga da će nedovoljna doza izložiti mikrobe nesmrtnoj količini leka, čineći ih otpornim.”
Otpornost na antibiotike dosta varira između, pa čak i unutar različitih evropskih zemalja, i po pitanju nivoa i po pitanju bakterijskih sojeva. Između visokog nivoa otpornosti na antibiotike i njihovog visokog nivoa korišćenja postoji značajna korelacija. Infekcije gornjeg respiratornog trakta, naročito gripa, kao i prehlade, upale sinusa, kašljanje i bolovi u grlu, uobičajeni su razlozi zbog kojih evropski pacijenti uzimaju antibiotike. Međutim, propisivanje antibiotika za ove indikacije je često neadekvatno; jer samo 20% bolova u grlu je izazvano bakterijskim infekcijama. Kako je veliki broj antibiotika propisan za virusne infekcije gornjih disajnih puteva, a antibiotici su dostupni samo sa receptom lekara, može se zaključiti da evropski zdravstveni radnici pružaju neodgovarajući pristup antibioticima. Utvrđivanje zašto se to dešava i kako upravljati faktorima koji pridonose tome, ključni su koraci za ozbiljno rešavanje pitanja otpornosti na antibiotike.
Lekari se često suočavaju sa velikim spoljašnjim pritiscima da propišu antibiotike. Jedan od glavnih razloga je to što sami pacijenti to žele i što mnogi napuštaju lekarske ordinacije nezadovoljni ukoliko im nije izdat recept. Iako svesni problema vezanih za neadekvatno propisivanje i svesni smernica za terapiju njihovih profesionalnih grupa, pritisak pacijenata i nedostatak odgovarajućih alternativa vodi ka tome da lekari bez svoje volje propisuju antibiotike. Ovaj pritisak može da uključuje eksplicitne zahteve, apele na nemedicinske okolnosti, izveštaje o prethodnim konsultacijama i samostalne dijagnoze pacijenata. S obziom da su konsultacije vremenski ograničene i često traju samo 2-3 minuta, detaljno objašnjavanje zašto je propisivanje antibiotika neprimereno je zaista izazov, pogotovo kada lekar želi da održi dobre odnose sa svojim pacijentom.
Još jedan od faktora koji doprinosi neadektvanom propisivanju jeste to što se lekari boje da ne pogreše pri davanju dijagnoze. Iako su teške komplikacije kod infekcija gornjih respiratornih puteva u većini razvijenih zemalja veoma retke, lekari se i dalje pribojavaju greške pri dijagnosticiranju, odnosno toga da previde bakterijske infekcije. Iz tog razloga „igraju na siguno“ propisivanjem antibiotika. Dijagnostički testovi, kao što su oni za streptokoke A i C reaktivni protein, mogu povećati dijagnostičku sigurnost i samim tim smanjiti nepotrebno davanje antibiotika. Iako takvi testovi mogu biti od velike pomoći, nisu uključeni u nacionalne vodiče.
Osim faktora koji se tiču odnosa lekara i pacijenta, veliki uticaj imaju i nivo komunikacije i saradnje između lekara, farmaceuta, mikrobiologa i specijalista. Razvijanje kliničkih smernica sa gledišta različitih medicinskih disciplina mogu da poboljšaju ovu komunikaciju i saradnju i samim tim smanje nivo neadekvatnog propisivanja recepata. Doprinos svakog faktora dosta varira između evropskih zemalja i zavisi od strukture zdravstvenih odredbi kao i same kulture. Definisanje faktora koji su odgovorni za razvoj otpornosti na antibiotike samo je deo izazova, bitno je i odlučiti kako na efikasan način intervenisati. Pošto je pritisak pacijenata glavni faktor koji stoji iza neadekvatnog propisivanja, edukacija pacijenata je od suštinskog značaja kako bi se smanjila potražnja antibiotika. Rezultatima ankete Eurobarometra pokazano je da postoji veza između stepena znanja potrošača i stepena propisivanja antibiotika. Sam položaj lekara kao nekog ko pruža zdravstvenu zaštitu i priroda odnosa između lekara i pacijenta, omogućava lekaru da prenese određenu poruku pacijentima. Informisanje i edukacija lekara o smernicama, osnovnim znanjima i problemima koji proizilaze iz preteranog propisivanja antibiotika, kao i poboljšanje njihovih komunikacijskih veština, važni su koraci ka opreznijem propisivanju recepata. Jasne poruke od lekara, uz podršku štampanog materijala i medijskih kampanja, važne su kako bi se podigla svest pacijenata. Na primer, pružanjem štampanog materijala nakon konsultacija može da se smanji propisivanje antibiotika bez smanjenja nivoa zadovoljstva pacijenata. Nadalje, javne kampanje kako bi se podigla svest, od onih jednostavnih postavljenih na internetu do skupljih kampanja masovnih medija, izgleda mogu da smanje i doprinesu pažljivijoj upotrebi antibiotika. Ipak, i dalje nije najjasnije koji oblik intervencije je najefikasniji.
Vrlo je verovatno da će se kampanje i edukacije lekara, da bi bile uspešne, morati prilagoditi svakoj zemlji odvojeno u zavisnosti od njenih problema. Promena ukorenjenih kulturnih stavova se teško može postići u kratkom vremenskom periodu i zbog toga su bitne intervencije u kojima svi zdravstveni radnici prenose jasnu i razumljivu poruku. Dosta je teško edukovati javnost o temama kao što su razlike između virusne i bakterijske infekcije, problem otpornosti na antibiotike i samoograničavajuće bolesti. Savetovanje mirovanja i anelgezije, bez pružanja ikakve terapije zahteva kulturne promene i lekara i pacijenata.
Neki od radikalnijih predloga jesu i da se uvedu predmeti na ovu temu u nastavni plan i program srednjih škola, lobiranje vlade da uvedu i sprovode zakone kojima se zabranjuje prodaja antibiotika bez recepta, kao i da se uvedu ograničenja za reklamiranje antibiotika.
I nakon skoro 70 godina od prve dokumentovane upotrebe antibiotika, naučna i stručna medicinska zajednica još uvek nije sasvim sigurna koji je najbolji način da se antibiotici koriste i zaštite. Otpornost na antibiotike se ogleda u praksi njihovog propisivanja, gde je preterano propisivanje pod uticajem znanja i navika lekara, kao i pod uticajem pacijenata, vremena i ekonomije. Konačno, sve pristupe predstavljene ovde bi trebalo rešavati na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Potencijalne katastrofalne implikacije javnog zdravstva u neuspehu da se sačuva delotvornost antibiotika znači da moramo delovati sada.
Izvor: PubMed
