Dugo mi je trebalo da se osmelim da doručkujem na poslu. Da uzmem pauzu – u početku stidljivo pet minuta, pa deset, nekad čak i celih petnaest. Jer je uobičajeno bila gužva – kada vam treba u proseku pola sata za jednog pacijenta, nije lako organizovati se tokom tog kratkog radnog vremena. Još uvek pamtim pacijenta koji je, videvši koliko je sati, pitao:
– Doktorka, kad je pauza?
– U pola deset, ali nije važno. Ima vas još nekoliko, prvo ćemo sve da završimo, pa ćemo onda na pauzu.
Proviri on u ordinaciju, vidi neraspakovan doručak na stolu.
– Sad je pola deset, lepo vi doručkujte, popijte kafu, mi ćemo sačekati.
Ja nisam znala šta bih rekla. Imali smo nemu borbu par trenutaka, dok on nije prelomio:
– Odosmo mi napolje! – animira onih nekoliko ljudi iz čekaonice da ustanu i krenu za njim – Idemo mi, doći ćemo u deset. A vi doručkujte na miru.
Ostala sam zatečena.
Šta se desilo dalje sa doktorkinim doručkom, možete pročitati OVDE.
Autor: dr Milica Nikolić
