Prema novoj studiji, transplantacija neodgovarajućeg bubrega živog donora može da smanji rizik od smrti u većoj meri nego kada se transplantacije ne obavi uopšte. Dugoročna studija pokazala je da su pacijenti koji su imali transplantaciju bubrega od HLA-inkompatibilnog živog donora, imali veće šanse da žive 8 godina duže u odnosu na one koji nisu imali transplantaciju ili su čekali da dobiju organ od preminulog donora.
“Nekada smo govorili da ukoliko imate kompatibilnog donora, možemo da uradimo transplantaciju. Sada možemo reći da i ako imate inkompatibilnog donora i dalje možemo da obavimo transplantaciju. To daje nadu onima na listi čekanja “, navodi dr Dori Segev sa Univerziteta John Hopkins u Baltimoru.
Osmogodišnja stopa preživljavanja je bila gotovo 77% za 1.025 ljudi koji su primili HLA-inkompatibilni bubreg od živog donora, 63% za 5.125 uparenih pacijenata koji su ostali na listi čekanja za bubreg ili primlili bubreg od preminulog donora i 44%. za 5.125 ljudi koji su ostali na listi čekanja bez primanja bubreg.
„Ovaj rad pokazuje koliko dugo će pacijent živeti u odnosu na njegovu sledeću dostupnu opciju“, rekao je Segev. „Vaš sledeći najbolji izbor jeste da čekate na listi na kompatibilnog donora, iako ga mnogi od tih pacijenata nikada ne nađu.“
Studija je vršena u 22 medicinska centra i mogla bi da pomogne više od 32,000 ljudi u SAD-u koji imaju anti-HLA-antitela i potrebna im je transplatacija.
„Bitan je tajming“, kaže dr Sanjaj Kulkarni, upravnik za transplantaciju bubrega i pankreasa u bolnici Yale- New Haven i medicinskom fakultetu Yale, koji nije učestovao u istraživanju. „Što su ljudi duže na dijalizi pre nego što odu na transplantaciju, to je njihovo preživljavanje lošije. Dakle, ako imate živog davaoca, umesto da čekate pet godina na kompatibilnog donora, vi možete dobiti transplantaciju od nekompatibilnog donora za nekoliko meseci. I to je ono što je veoma korisno u ovom radu, uprkos činjenici da postoji veća stopa odbijanja“.
„Implikacije ovih rezultata su revolucionarne, naročito kada se razmatraju brojna kontradiktorna mišljenja različitih zajednica koje se bave transplantacijom“, navode doktori Lajonel Rostaing i Paolo Malvezi sa Univerzitetske bolnice Grenoble Alpes iz Francuske. Dodaju da desenzitizacija primaoca može biti veoma skupa i da potreban imunosupresivni režim sa sobom nosi potencijalne rizike od infekcije i raka. Dodatno, živi donori se suočavaju sa malim, ali značajnim porastom njihovog spostvenog rizika od poslednjeg stadijuma bolesti bubrega. Ipak, kako Rostaing i Malvezi pišu, korišćenjem inkompatibilnih bubrega živih donora mogu se spasiti životi i može biti isplativo tokom vremena .
„Kod svakog pacijenta mora se izvrši desenzitizacija imunog sistema kako bi prihvatio nekompatibilan bubreg. U zavisnosti od nivoa antitela, to može potrajati nekoliko dana do nekoliko nedelja. Ali u poređenju sa troškovima transplantacije, ovo je relativno mali trošak. Ako transplantacija košta oko 100,000, uz desenzitizaciju bi bila od 110,000 do 120,000 dolara“, navodi Segev.
„Tu je dodatni trošak od oko 10.000 dolara godišnje za lekove kako imuni sistem ne bi odbacio bubreg. U poređenju sa 100.000 dolara godišnje za dijalizu, transplantacija brzo postaje trošak isplativ tokom vremena“, dodaje Segev.
Kulkarni je upozorio da je sistem doniranja organa promenjen pre nešto više od dve godine kako bi pacijenti za koje je teško pronaći odgovarajućeg donora lakše dobili bubreg od preminulog donora. „Sada ljudi idu na transplantacije mnogo brže, tako da današnja stopa preživljavanja ne može biti dramatično drugačija od one u novoj studiji“ , dodao je.
Izvor: Scientific American
