Nemački naučnici otkrili da su naš mozak aktivno uzima šećer iz krvotoka i time opovrgli ustaljenu pretpostavku da je reč o isključivo pasivnom procesu.
Otkriće naučnika koje još više iznenađuje jeste da nisu naši neuroni ti koji su odgovorni za apsorbovanje svog tog šećera, već naše glijalne ćelije, koje čine 90 odsto ukupnih ćelija mozga, a sve do nedavno su bile obavijene velom tajne.
Ne samo da protivreči uvrženom mišljenju o tome kako naš mozak reaguje na unos šećera, takođe pokazuje i kako druge ćelije, osim naših neurona, mogu da imaju aktivnu ulogu u kontroli našeg ponašanja.
Astrociti, specijalizovani oblik glijalnih ćelija koji su više od pet puta brojniji od neurona, već dugo se posmatraju kao nešto više od „ćelija za podršku „, pomažući da se održi krvno- moždana barijera, noseći hranljive materije do nervnog tkiva i igrajući ulogu u popravci mozga i kičmene moždine.
Sada imamo dokaz da imaju ulogu i u ljudskom ponašanju vezano za ishranu, s obzirom da su nalazi istraživača pokazali da njihova sposobnost da osete i aktivno uzimaju šećer, reguliše signale vezane za apetit, koji neuroni šalju ostatku tela.
„Naši rezultati su po prvi put pokazali da suštinski metabolički i ponašajni procesi nisu regulisani samo preko nervnih ćelija, već i druge vrste ćelija u mozgu, kao što su astrociti, igraju ključnu ulogu „, objašnjava vođa studije Matthias Tschop sa Tehničkog univerziteta u Minhenu. „Ovo predstavlja promenu paradigme i moglo bi da objasni zašto je do sada bilo toliko teško pronaći dovoljno efikasan i bezbedan lek za dijabetes i gojaznost.“
Tschop i njegov tim odlučili su da istraže kako mozak odlučuje da uzme šećer iz krvi i koliko, jer to je direktno povezano sa našim osećajem gladi. Bolje razumevanje toga zašto ogladnimo, moglo bi doslovno da promeni moderno društvo, sa nedavnom procenom da je broj gojaznih ljudi veći od broja neuhranjenih.
„Malo je verovatno da je važan proces kao što je obezbeđivanje mozgu dovoljno šećera potpuno nasumičan proces“, rekla je jedna od članica tima, neurobiolog Cristina Garcia-Caceres.
„Bili smo u zabludi da nervne ćelije ne kontrolišu ovaj proces i zato smo prvobitno mislili da je proces pasivan. Tada smo imali ideju da glijalne ćelije, kao što su astrociti, za koje se dugo pogrešno mislilo da su manje važne „ćelije za podršku“, možda imaju neke veze sa transportovanjem šećera u mozak.“
Tim je koristio PET skener kako bi posmatrao kako insulinski receptori deluju na astrocite na površini mozga. Insulin je hormon koji proizvodi pankreas i koji omogućava telu da koristi ili skladišti šećer (u obliku glukoze) iz ugljenih hidrata hrane koju jedemo.
Oni su utvrdili da ukoliko su ovi receptori nedostajali na nekim astrocitima, to bi dovelo do manje aktivnosti neurona koji su odgovorni za suzbijanje unosa hrane, pod nazivom proopiomelanokortin neuroni. I ne samo to, otkrili su i da astrocitima kojima nedostaju insulinski receptori, u stvari postaju manje efikasni tokom vremena u transportu glukoze u mozak, naročito u regionu hipotalamusa koji šalje signale da smo siti.
Izgleda da su glijalne ćelije, a ne neuroni, pravi „čuvari kapija“ za to koliko šećera naši mozgovi mogu da apsorbuju, a sada znamo da šećer ima snažan uticaj na njih, oni u stvari traže šećera, a ne samo pasivno apsorbuju.
Bolje razumevanje toga kako sve to funkcioniše može promeniti način na koji ćemo lečiti gojaznost u budućnosti.
Tim kaže da je mnogo više istraživanja sada potrebno da bi se izmenio stari model koji je pretpostavljao da samo neuroni regulišu naš unos hrane i metabolizam i ukazuju na to da možda čak i naše imune ćelije igraju ulogu u tome.
„Imamo puno posla pred nama, ali barem sada imamo bolju ideju gde da gledamo „, kaže Garcia – Kaseres.
Izvor: ScienceAlert
